Kako sam došao do 11 pečatov

13. 07. 2015. 20:56

Izvještaj našega sekretara i hobi biciklista Matthiasa Wagnera o biciklanju 2015.

Nedilju su se ceste med hrvatskimi seli sridnjega Gradišća opet pretvorile u biciklističke staze. Za mene iz juga Gradišća je ovo bila dobra prilika, da pri biciklanju vidim drugu regiju. Tako sam stavio svoj bicikl u auto i se odvezao u Gerištof. Moja kolegica Gabi Kuzmić je rekla, da će se zbantovati, ako ne dojdem u Gerištofu na jilo. Tako sam definirao početak i završetak (s jilom) u ovom selu. Prvo sam imao predvidjeno, da se vozim samo mali krug kroz Mjenovo, Filež, Mali i Veliki Borištof i šuševo i da se onda vratim.

Vozio sam se u Mjenovo, kade sam jur po prvi put smio uživati jako lip panorama na ovom predivnom i sunčanom danu. Na farofu u Mjenovu bio sam si po drugi pečat. Odmah sam se spustio doli u Filež i brzo stigao do štacije kod krčme Divoš-Karall. Onde pred štacijom je čekala grupa Mjenovcev, ka se je malo okripila. Grupa me je pozvala, neka joj se pridružim i tako sam dalje putovao s njimi. Morao sam priznati, da ovo nije bio moj naučeni tempo, nego puno brže je sada išlo dalje. Brzo smo stigli do Maloga Borištofa, kade sam si bio po četvrti pečat. Na putu u Veliki Borištof prekoraknuli smo drugu najvišu točku na ovom putovanju (najviša bio je vrh izvan Mjenova prema Gerištofu).

Ravno, ali stalno gori i doli, je išlo dalje u šuševo. Ovde je bila štacija u jako lipom vrtiću. Hladno piće je bilo vrlo potribno ar sunce je sve već žarilo iz neba. Htio sam se minjati s mačkom, ka je spala u hladu, ali grupa je bila vrlo motivirana i tako ništ nije nastalo s vraćanjem najzad u Gerištof. Išlo je dalje u Longitolj. Put je bioopet ravan ali sadržavao je tretu najvišu točku ovoga putovanja. Ali kad ide gori, onda i opet nekada mora doli. Po ponovnom brižiću smo došli iz Longitolja u Dolnju Pulju.

Uz štumski potok, komu onde govoru čava, smo se vozili kroz veleopćinu. Prvo u Pervane, a onda u Mučindrof. štacija onde je bila na brigu kod ognjobranskoga stana. Grupa je odlučila, da će ovde objedvati. Ja se nisam mogao pridružiti, ar sam htio ispuniti obećanje objeda u Gerištofu.

Izvan toga je falio još samo pečat iz Frakanave. Tako sam putovanje nastavio opet sam. Ali nije mi bilo žao. štacija u Frakanavi je bila u Miloradićevom parku. Pod nadzorom spomenika i u hladu drivlja su ljudi mogli uživati svoju pauzu na ovoj štaciji. Po tom, kad sam opet napunio svoje tijelo vodom, sam počeo vožnju najzad u Gerištof. Išlo je još dalje doli na najnižu točku cijeloga putovanja med Selcem i Lučmanom.

Put najzad u Gerištof stao me je zadnju snagu, tako da sam totalno izmučen došao na objed. Onde su mi servirali morebit najbolji hamburger, koga sam ikada jio.

Iako je bilo dost mučno (za mene) morem svakomu, ki još nije bio, preporučiti ovu priredbu. Ovo nije samo fešta u jednom selu, nego cijela regija je povezana i uvezana. Ovo je zaista peldodavno, što su aktivisti iz sridnjega Gradišća postavili na noge.